Оксиморон

Тама, ни сенке више нису видљиве, а баш оне те гоне, увек и куда год да пођеш. Одавно си у мраку, схватио си да је Бог превише заузет испијањем вина од крви наших душа, одавно си схватио да се налазиш у тамници живота где је једини излаз смрт.

Шта после? Слобода? Ништа. Празнина, пробај да замислиш то? Не можеш, јер ти ниси Он. Заправо зна ли неко како изгледа та празнина? Шта ако све ово време се налазиш у једном ништавилу и увиђаш да цела твоја раса, коју смо сами назвали разуман човек, зависи само од простог трења полних органа. Ту си да би наставио врсту и не разликујеш се од животиње. Рођен си да пијеш, једеш и јебеш. Само за разлику од животиње, ти немаш меру.

Коначно, кад више од мрака не видиш ни прст пред оком, схватиш колицни си у поређењу са сверимом и да уопште и ниси неко моћно биће, јер шта год да урадиш то је само у границама твоје врсте, можда те сутра неко већи згази не знајући шта си постигао или шта тек треба да постигнеш, баш као што и ти газиш бубицу која се случајно увукла у твоју собу.